~ Day after day... ~

10:36:09

Proshishao april... A oduvek mi se chinio kao jedan od najduzhih meseci...

Zbog lepog vremena koje se poklapa sa terminima ispravljanja ocena pred zavrshetak godine (vazhi za shkolice i shkole), zbog ispitnih rokova (dok ih se nisam otarasila), zbog Uskrsa, rodjendana, prvih duzhih dana (ne mogu da verujem, pola 8 - sumrak tek pochinje da se kotrlja...), zbog kisha i sunca koji se bore i nikako da se dogovore.. zbog cveca i kijavica, zbog trchanja i postizanja forme... zbog svega.. April mi je duzhi i od Oktobra. Oktobar je najduzhi. Posle njega chekam i ceo Novembar da prodje, da bih odbrojala 30 decembarskih dana i ushla u novogodishnju magiju...

April je skroz najduzhi i najshareniji. A evo, vec mu vidim kraj. Izgleda mi je se jako zhuri da dochekamo njegov rodjendan, iako josh nisam pripremila poklone, da ga iznenadim, vishe nego ikad do sada.. 

Brojim minute do prestanka radnog vremena (ja i josh 250.000 zaposlenih u gradu - ovo je slobodna procena, ne zamerite..). Nije shto trenutno nemam shta da radim i shto je kancelarija zadimljena i mrachna.. nije ni shto mi je hladno u njoj, ni shto mi upadaju kojekakvi mediokriteti koji bi s nekim da podele neki novi vic ili inspirativnu shalu (inspirativnu za tako neke, nedovoljno sazrele a prestarele lichnosti koje odredjene stvari u svojoj prvoj polovini zhivota josh nisu probale..). Mislim, nije SAMO zato..

Nego, nema me.. nema me, danas, majke mi.. Sinoc sam stigla kuci posle trase koju prilichno chesto prelazim poslednjih godinu dana (mnogo cheshce nego shto se to mojoj okolini svidja..), posle puta chija me duzhina (ni u kilometrima, ni u satima), vishe ne mozhe namuchiti, jer sam pronashla efikasne nachine kako da ih psihiloshki shto brzhe ostavim za sobom.. Nikakv put me vishe, ne umara - umorna sam od dolaska, od odlaska, od rastajanja i chezhnje za sledecim putovanjem.. Ne, ne mislim - umorna - kao, dosta mi je vishe toga.. Muchi me prevelika zhelja da vec jednom odem i ne vratim se, da ove 'posete' u rodne krajeve zaista postanu kratke posete, da me on ukrade i da svi ostali zaborave na mene...

To je sve od umora.. nisam zhelela da toliko sebichno zvuchi.. samo sam umorna.. od svih oko mene... Kako da im objasnim da samo tako da mogu da izlechim i dushu i telo, da samo tako mogu da zhivim i da postojim, da me nema nigde... osim tamo...

Spremam se za put u petak.. opet jedan nedovoljno dug zagrljaj, najjachi na svetu.. opet odmor i zhivot i ljubav i sloboda.. i opet umor i povratak... priprema za sledeci put...

Zhivim za dan kada cu kupiti kartu u samo jednom pravcu. 

Nadam se da me niko nece pitati zashto sad, odjednom, blogovanje.. To je verovatno ona moja stalna potreba da ponekad, ono shto napishem pretochim i na papir (shto je danas vec jako retro, a u ostalom, u nekom drugom obliku, papire i dalje ispisujem ali mnogo senzualnjijim prichama i za potpuno druge potrebe..). I da, ipak, poneko to i vidi.. Zashto? Ni zbog sujete, ni zbog odobravanja, ni zbog ubiranja pozitivnih poena od istomishljenika. Kad vam kazhem.. Nego, chemu bilo kakvo pisanije i stvaranje uopshte (pa, bilo chega, chak i 'samo' rechenica), sem u dva sluchaja - ako ste zaljubljeni kolekcionar pa imate lichnu kolekciju (tog necheg shto stvarate i sakupljate) kojoj se u samoci divite; ako prodajete to shto pravite. Blogovi se ne prodaju (kako chujem, i novinski chlanci slabo, i to uz prilichnu dozu opasnosti da ce vam neko poslati bombu na kucni prag ako napishete neshto zaista dobro), a neshto nisam ni zaljubljenik u svoje pisanje, pa obihcno ne chuvam trag onome shto pishem... Al' eto, necu da pishem 'na suvo'. Kad vec pishem, makar i za sebe, neka to neko i prochita. Chak i ako nema komentara. Pisanje i jeste to, da bi se chitalo..