~ Day after day... ~

Josh jednom, pishem da bih prekratila ovih nekoliko sati shto mi ostaju do kraja radnog vremena. Zhelim da kazhem kako su mi se sinoc otvorile ochi te sam shvatila da cu ja, mozhe biti, neko duzhe vreme ostati u ovom radnom okruzhenju, koje se polako, kao ustalom i prema svakom chlanu ovog kolektiva, grupishe u barem 3 struje - oni koji me vole, oni koji me ne vole, i oni koji su ravnodushni...

Da krenemo od ovih ravnodushnih - njih je malo a kako je i ostatak kolektiva ravnodushan prema njima, nekako se ne broje. Oni su tu, obavljaju svoj posao i nisu mnogo bitni. Socioloshki. Ja necu da se uklopim u tu grupu. Prosto nisam ravnodushna niti zhelim da iko od onih neravnodushnih bude ravnodushan prema meni. Mogu da biraju - da me ne vole ili da me vole... Pri tome, uopshte nije bitno u kom su odnosu brojchano kada sam ja u pitanju. Ovde i ovako ima sveg par normalnih, poshtenih, pametnih i u dushi dobrih ljudi. Prepoznaju su po ochima i pogledu. Kao i svi ljudi na svetu...

Sinocna zhurka kolektiva je vrvela  i devala od kojekakvih pogleda.. Ovaj put, poshto nije bila u pitanju "svechana" proslava sa paradom blistavo-shljashtecih, novih, shto novijih i najnovijih skupih odela i kostimchica, nije bilo ni pratecih pogleda zvanih "pogledaj samo kako se obukao/la". Sinoc su dominirali upitni pogledi tipa "ko, s kim i koliko" i "o chemu oni to sad prichaju". Poneki "kako da se shto vishe ucurim/ushlihtam" osmesi i to je to...

Od svega imali smo prilike da shvatimo koje su nam to koleginice u poodmaklim godinama usamljene i ljubomorne na mladje chlanice kolektiva, koje to, opet, starije koleginice mnogo vole da igraju, pa chak i po stolovima, i koliko chasha pelinkovca treba prilichno starijim, da ne kazhem, matorima kolegama da pochnu da kibicuju sve zhivo shto ima suknju ili pantalone iza kojih se kriju koliko-toliko zhenske noge.. 

Saznali smo i da nam je kolektiv veoma nesrecan u sushtini i da vapi za narodnim veseljem (hleba i igara), shto zbog hrane (manje zbog pica, moram da priznam), shto zbog muzike i igre, a najvishe zbog prilike da se pojedinci uhvate u nezgodnim situacijama od kojih je naopasnija - razgovor sa kolegom iz 'suprotnog' tabora.

Moram da kazhem da, kao najnoviji chlan kolektiva, pa josh i najmladji, stojim na samom kraju daske ispod koje rezhe gladne, pregladnele ajkule, ali sam, neshto namerno a prilichno i nenamerno nesvesna istog, pa samo otprilike razaznajem ko se u kom taboru hrani, pricham i smejem se sa svima, a imam i nov, najnovjiji i najbolji rahunar u zgradi (svezhe otpakovam jutros), tako da sasvim realno ochekujem da ce brojchani odnos ovih i onih u skorije vreme pomeri u korist onih koji me bash i nece voleti. 

I to je zhivot...