~ Day after day... ~

U ime starih ljubavi… 

I onih divnih nemira u tek probuđenim osećanjima.. nepoznatim, a dobro znanim, novim i uzbudljivo prepoznatljivim..

Šta da radim kad uhvati nostalgija..? Kad zafali ono što nikada nije ni postojalo? Okrenem prazan listi i pokušam da ga ispunim.. kao što ispunjavam svoju dušu toplim, nežnim – uzbudljivim i dobro poznatim osećajima..

Poslednji datum od pre tačno godinu dana.

Nema tu ništa komplikovano. Nisu ovo ni slučajnosti, niti svesna namera. Ponekad moram da zažmurim. Ponešto ne treba objašnjavati. Stisni ruke i hajdemo dalje.. uz poneko sećanje na miris noći, kroz izmaglicu, poneki dim, talase vode, tišinu i priču, korake i smeh..

Kad osetim ono što nikada nije smelo da postoji, ni prazan papir ne dobija svoje mekane, tamne šare. Odlutaće misli daleko od mog hvata i pustiću da navru svi gresi nikada izrečeni.. Uživaću u tome. Koji trenutak, kraći od dužine sna, rastegliću na nezaborav toliko tanak da me njegovo mreškanje samo slabo dodiruje, a opet, kao da se njegovog dodira ne mogu osloboditi. Neka ta paučina lebdi oko mene, golica i podseća na one leptire koje sam jednom pokušala da zadržim..i možda ih uplašila.. izgubila..

Ti ćeš razumeti, zar ne? Postoji toliko razloga zbog kojih bih mogla da prekinem ove niti i jedan čvrst, zbog kojih ne bežim od svojih sećanja. Na ovoj talasnoj dužini postojimo ti i ja. U ovom svetu, na ovom bledom papiru prošaranom mekanim, tamnim i dubokim otiscima nepostojećih ljubavi.

U ime naše..