~ Day after day... ~

Dok pišem ovo nisam sigurna kako će ova priča da se završi. Nadam se, potpuno odgovarajuće unapred smišljenom naslovu.

Da bih završila priču, potreban mi je komšija. I to ne bilo koji komšija, već naš komšija, ludi Mića. Mića mu je ime. Prefiks ludi smo dodali mi, stanari, jednoglasno, telepatski. Mića se pretstavlja kao Mića, to mu ime stoji na vratima, na poštanskom sandučetu, na interfonu, na vizitkarti. Ni Miroslav, ni Miodrag, ni Milorad.. Mića, samo Mića.

Mića ima oko 30-ak godina, možda koju više, 10-ak kilograma u plusu, uvek nosi isti parfem koji zamiriše stepeništem da nas upozori da je prošao on, Mića. Mića ima dubok glas, listove veličine mojih butina, uredno je ošišan i voli da zagalami s vremena na vreme. Mića ima automobil, uvek besprekorno parkiran i čist. Mića ima i motor, takođe besprekorno čist i nepropisno parkiran u mojoj šupi. Mića ima i bicikl, deli slična stanja kao i Mićin motor.

Mića voli svoju okolinu. Mića voli i poštuje svoj stan (u kojem živi kao podstanar), svoju zgradu, svoje stepenište, svoju (moju) šupu, svoju ulicu.

Mića voli i red. Mića, šta više, voli da ODRŽAVA red. Mića voli kada i mi, ostali stanari održavamo red u našoj zgradi. Ipak, Mića ne voli kada mi, ostali stanari, preteramo u održavanju reda, pa, na primer, svojeručno popravimo bravu na ulaznim vratima, podmažemo škripanje istih, ili odlučimo da očistimo zajednički tavan. Mića voli da drži stvari u svojim rukama. Mića voli svoju zgradu i zato vrlo insistira na tome da zgradu održava i nosi na svojim plećima on lično, Mića, dok mi, ostali stanari možemo da ispunjavamo dnevne zadatke koje bi nam on, Mića, zadavao. Dnevni zadaci koje Mića voli da zadaje su: čišćenje stepeništa, pranje stepeništa, pranje ruku pre hvatanja gelendera u stepeništu i naravno - zaključavanje ulaznih vrata kad god je to moguće ili češće.

Mića ima svoje principe.

1. Uvek zaključavati ulazna vrata zgrade.

2. Pravilo broj 1. poštovati čak i ako izlaziš da baciš đubre, na 20-ak sekundi koliko ti je potrebno da pređeš preko ulice, ispustiš kesu u kontejner i vratiš se do ulaznih vrata. Pravilo broj 1. pogotovo treba poštovati ako izlaziš do pekare prekoputa u kojo se zadržiš oko 5minuta ako je baš velika gužva.

3. Da zaključimo još jednom, uvek zaključavati ulazna vrata.

4. Ne, od pravila broj 1. se ne sme odstupati čak i ako ti dolaze najavljeni prijatelji (da ne bi strčavao svako malo do ulaznih vrata da otključaš, pošto interfon ne radi, a što se tiče Miće, ne mora i ne treba ni da radi, jer bi interfon samo ostavljao mogućnost da ulazna vrata ostanu nekoliko sekundi više nego što je dozvoljeno otključana; sem toga, interfon Mića ne ume da postavi; Mića postavlja samo brave, kvake, cilindre i ostale stvari, pa zaista ne bi bilo u redu da se u našu zgradu, koju Mića toliko voli, poštuje i drži na svojim plećima, postavi neki interfon, od strane neke druge osobe, a da to nije lično on, Mića) 

5. Mića održava našu zgradu.

6. U održavanju zgrade Mići ne treba odmagati, ali ni pomagati. Mića to može sam.

7. Da nije Miće, zgrada bi se srušila.

8. Pošto je Mića tu, zgrada je čista, uredna, okrečena i sa novim bravama na ulaznim vratima svaka 3 meseca.

9. Mića sam i svojevoljno održava zgradu koju voli i poštuje. To znači da Mića ne mora da saziva kućni savet da bi se sa nama, ostalim stanarima, dogovorio oko krečenja zgrade/menjanja brave na ulaznim vratima/sređivanja stepeništa/bušenja/građenja i drugih radove koje izvršava lično on, Mića.

10. Mi, ostali stanari, MORAMO da se dogovorimo sa Mićom ukoliko želimo da ofarbamo ulazna vrata našeg stana (sa spoljašnje strane - jer, ta strana vrata ipak gleda na stepenište naše zgrade, koje je zajedničko i koje Mića veoma voli i poštuje), ukoliko želimo da uvedemo kablovsku u naš stan (jer, tu će onda neki majstori da se muvaju po zgradi koju Mića veoma voli i poštuje, i možda će nešto da pokvare ili ukradu!), ukoliko želimo da očitamo strujomer ili već nešto slično. Mića se uvek pita.

11. Mića je jači i od Chuk Norrisa (ne šalim se, ovo sam izmislila.. Ne zna Mića ko je Chuk Norris.. Mića ne gubi vreme na upoznavanje slabijih od sebe.)

Kad smo ovo shvatili, možemo da se vratimo na pitanje šupe.  [ja i dalje ne znam kako će se ova priča završiti, jer i dalje čekam mog komšiju Miću, koji je baš danas izgleda rešio da uzme slobodan dan i da ne brine o redu, radu i disciplini naše zgrade]

Dakle, Mića svoj već pomenuti motor i bicikl uredno parkira i drži u svojoj šupi. Mojoj šupi. Da objasnim ovu zamenu teza: Mića je jednostavno zauzeo šupu koja pripada mom stanu (nekako se desilo da, dok su ovaj stan još naseljavali podstanari, nije bilo potrebe da se koristi šupa u dvorištu pa je ona zvrjala zatvorena i prazna). Od kako je stan sređen i renoviran, i od kako sam se ja, vlasnik stana, uselila u njega, pojavila se potreba za tom još jednom dvorišnom prostorijom. Ali, u nju se sada uselio Mića, i njegov čudesno čist motor i novi bicikl.

Mića je, uz to, u neko ranije vreme rešio da renovira svoju/moju šupu, na kojoj je samoinicijativno i jednoglasno zamenio krov i bravu, doduše, ne tim redom. Kako se Mića razume u brave, bilo mu je sasvim jednostavno da staru bravu skine sa šupe i postavi novu, svoju bravu, sa svojim ključem. Sada, Mića ima ključ od moje šupe.

Nedavno smo, u nekom polu-prijateljskom razgovoru pokušali da objasnimo Mići da nam je šupa potrebna i da bi bilo lepo da se on za neko dogledno vreme iseli iz nje. Razgovor, sve u svemu, do kraja nije bio prijatan. Nakon dovikivanja sa prozora ("gde piše da je šupa tvoja, šta mene briga!" i "treba vi meni da platite što sam zamenio krov na šupi, a ne da ja vama vraćam šupu!"), usledile su nešto manje žustre face-to-face prepirke nakon kojih se komšija Mića složio da nam vrati našu šupu. Uz molbu da mu ostavimo par dana da prenese svoje stvari - verovatno na tavan, koji je takođe zajednički za sve stanare, ali samo on, Mića, ima ključ od tavana jer on tamo drži svoj alat i "ne pada mu na pamet da pusti bilo koga od nas, stanara, da se vrzmamo tuda jer bismo mogli nešto da ukrademo". Od dana kada je dobio "nekoliko dana" da iznese svoje stvari iz šupe, do današnjeg popodneva prošlo je mesec dana.

Mića i dalje drži svoj motor i bicikl u šupi, mojoj šupi, a ja, evo, kuckajući ove redove, čekam Miću da se vrati - gde god da je otišao svojim besprekorno čistim audijem - i da ovu priču već jednom privedemo kraju, nadam se, potpuno odgavarajuće unapred smišljenom naslovu..