~ Day after day... ~

Ja josh uvek obozhavam bajke. A verovala sam u princheve i van okvira samo neke izmishljene priche. Vremenom, zaboravih da verujem da postoji princ koji se rodio samo za mene - svoju princezu. I tako sam se zabavljala sa konjima (manjim ili vecim). A on je prestao da veruje i u princeze i u bajke. To mi je sam priznao. Ipak, bez obzira na to u shta smo verovali, ostaje istina da smo se rodili jedno za drugo, kao shto je istina da od tada zhivimo jedno za drugo. To je nasha bajka. I svakako nije izmishljena.

Ili ti - sastanak u 7h. Sedish, cutish, ako si vrlo vesht - dremash otvorenih ochiju. Na pomen tvog imena skochish sa stolice i bez ustezanja krenesh posveceno da se branish (nije bitno od chega i koga - ako se zachulo tvoje ime na 'sastanku u 7h' velika je verovatnoca da to nije da za pohvalu) i svaljujesh krivicu na onog ko trenutno sedi najdalje od tebe. Posle opomene smirish loptu, pa ostatak vremena provodish nameshtajuci grimase koje pomalo izazivaju sazhaljenje i zrache odanoshcu, dobacujuci puloglasne komentare tipa 'pa to isto i ja kazhem, al eto, kad "neki" ne shvataju...'. Ako do kraja sastanka, koji se, naravno, posle glasnih prozivki i poluglasnih komentara otezhe u nedogled, imash dosta vremena - vracash se u prvobitno stanje dremezha i verovatno smatrash da je tvoja duzhnosti i obaveza povodom sastanka vrlo uspeshno obavljena.

Verovatno to ovako izgleda u najvecem broju sluchajeva.

Sreca pa nemam problem sa ranim ustajanjem, sem shto mi je ovoga puta kafa bash jaaako falila.. A nisam se osetila prozvanom ni na primedbe i prekore - suvishe sam malo ovde da bih stigla da napravim greshku. Najbolje shto mozhesh da nauchish ovakvim sastancima je kako ljudi reaguju u stresnim situacijama i pod pritiskom. Ko puca a ko je na -4 celzijusa i kad voda uveliko kljucha. Ko hrche zbog umora a ko zbog nezainteresovanosti. Ko je bolesno ambiciozan a ko je sam sebi kamen spoticanja.

Eh, shta ti je radno okruzhenje... Dosta igre, nazad u kavez!

Photo session.

Na ovu stvar sam potpuno zaboravila prethodnih dana. Rezonujuci da do njegovog rodjendana ima josh dovoljno vremena, ostavila sam slikanje po strani. Onda odjednom - frka, josh 5 dana i sve to moram brzo da ogranizujem.. Ideja su krupni planovi, fotografije detalja, lica, verovatno crno-bela ili sephia varijanta, razlichiti uglovi, polozhaji i senchenja. Toliko se samo razumem. Mislim da ce to biti jedan lep i zanimljim deo poklona...

Marzzipan. 

Mamin rodjendan sutra. Htela sam da izbegnem klasichnu kupovinu poklona (shta, kako, koliko i hoce li joj se svideti), pa se setim onih lepih, skupih kutijica marcipana raznoraznog ukusa. Ako uz to N. i ja smislimo josh neku sitnicu, bice sasvim dovoljno i lepo.

Treninzi.

Sve to pochinje vec jako da me umara.. utorak i chetvrtak su mi kompletno zauzeti i jedva stizhem da neshto pojedem i odmorim u prolazu na petnaestak minuta. Nakon poslednjeg chasa zaspim na putu do kreveta. Moram promeniti neshto.. termin, raspored, dane... neshto! Ili da izdrzhim do juna..? Mesec dana i josh malo vishe.. Kada V. dodje, ovo ce mi postati veliki problem.

Palic.

Iako josh nismo tachno reshili kada dolazi, ideja je sigurna - jedan vikend (ovaj, ili onaj tamo) idemo na Palic. Da vidim shta kazhe vremenska prognoza... kazhe delimichno oblachno i kishovito.. (nije da im preterano verujem). U svakom sluchaju, verujem da ce se naci bar jedan lep dan, da ga celog provedemo napolju. Toliko stvari zhelim da uradimo, toliko mesta da vidimo i prodjemo.. svashta neshto... prolece, sunce, cvece i to... Ljubav.