Sutra se ipak radi... to unekoliko kvari planove mog puta, u smislu da moram da se pakujem vecheras, posle svih treninga i obaveza, a sutra, opet, na frku trchim s posla da zavshim spremanje i stignem na vreme na stanicu...
Pustila sam laganu lazh da se shiri hodnicima - neke napacene dushe sada me verovatno poluglasno psuju i sami sa sobom pokushavaju da dokuche otkud mi toliko para od prve plate ('kolika mi je to, zaboga, plata, i zashto sam je dobila pre njih..?!') da prvom prilikom sednem u avion i otputujem u, recimo, Prag. To mi je zvuchalo dovoljno 'fensi' a ne preterano ambiciozno za prvi put. Sledece moje imaginarno putovanje, isplanirano da zabavlja i nervira besposlichare oko mene, bice za nijansu egzotichnije. Predloge shaljite u komentarima.
3..2..1..!
Vetar vs Kisha, bice trchanja kuci.. ako se josh malo smrachi, mozhda i uspem da uhvatim neki kratak san popodne (nishta lepshe nego odmor dok napolju shiba prolecni pljusak i neka tiha, udaljena grmljavina..). Danas nishta od sunchanja u centru, mozhda organizujem neku 'chajanku' posle odmora. Tek da vreme prestane da mili..
I tako, ulazimo u turbulentan period pun previranja, neizvesnosti, pritisaka i ishchekivanja. Ne pricham o nama. To je jedina konstanta koja se ne dovodi u pitanje. Najjacha i najpostojanija. Pricham o svim onim malim i josh manjim putnicima, prolaznicima i (zlo)namernicima, koji se potpuno nenadano uplicu u nash zhivot (ili barem to pokushavaju). A mi, naivne budale koje veruju da, kako se nikome nismo zamerili, ni sluchajno ni namerno, vrlo glupo ni od koga ne ochekujemo chak ni mrki pogled, a kamoli nozh u ledja. Ovo potonje izbegavamo tako shto chuvamo jedno drugo. Sve ostalo nas poslednjih meseci dobro shiba po ledjima, poneshto i po glavi.
U subotu i sredu nam predstoje poslednji shamari (ne usudjujem se da pomislim da ce biti moguce izbeci ih... radije se pripremam na najgore; razocharenje je u svakom sluchaju veliko...). Chini mi se da ce posle toga sve biti lako.
Nemam volju da objashnjavam o chemu se radi.. Najblizhi moji, uglavnom i u najsitnije detalje, znaju kako se dogadjaji razvijaju. Nije shto volim da ih smaram sa tim stvarima, nego shto provali iz mene, a tu navalu osecanja, besa i gorchine ne mogu da potisnem. Nepravda je uzhasna kad se slomi na ledjima onih koji nisu nauchili na nju.
Jesam li blesava kada odbijam da nauchim?
Dakle, kolika je samo ljudska glupost... Ni blizu tolika, kolika je ljudska sujeta.
U ovom sluchaju bacam pogled van radne organizacije i okrecem se jednoj maloj drushtvenoj sredini, gradu, gradicju, opshtini, kako god izvolite...Odavno sam prilichno svesna ljudske sujete (koju naravno svi urodjeno imamo, samo je pitanje koliko joj dozvoljavamo da se razmashe u pojedinim situacijama..). Ona stara, da klinci znaju da budu strashno 'zli' i 'podmukli', nije uopshte naivna, i malo je ko nije proverio u osnovnim i srednjim shkolama. Ili ste bili oni koji su se ponashali nadmeno u odnosu na ostale, oni koji su maltretirali, bili ql, uobrazheni i, sve u svemu - glavni, ili niste. Teshko je reci shta je u tim godinama gore...
Onda ostavite to iza sebe, promenite sredinu, upishete studije i malo se razmashete i oslobodite kao sitna riba u akademskom moru, gde malo ko u stvari obraca pazhnju na vas.. Ako imate srece, shvatite da se u daljem zhivotu treba drzhati samo ono malo zaista bliskih i dragih ljudi oko vas, a da na ostale nikada ne treba preterano rachunati. Zbog sujete i gluposti.
Ako ste, na zhalost, ipak osudjeni da se vechito nalazite u malim sredinama (gradskim i prigradskim, socijalnim, poslovnim...), onda ste ga ugasili... Izbeci otrovne poglede i primedbe na sve i sva od okoline koja, naravno, u zhivotu zheli da se bavi iskljuchivo gledanjem preko tudje ograde, oguglati na komentare, shaptanja i sitne lazhi koje vam, ni krivima ni duzhnima, podmecu tek da bi vam zhivot bio zanimljiviji... mozhete samo ako vam je obraz debeo barem koliko i djon zimskih cipela...
Najgore shto mozhete je... da pustite da bilo shta od toga utiche na vas...
(Dalje)Dobro jutro, radni narode!
Ja sam se u stvari uzhivela u ovaj posao, koji se od prvog mi radnog dana, pa do danas (shto ce reci nepune 4 nedelje) uglavnom sastoji u mukotrpnom prekracivanju radnog vremena. Nisam kriva, majke mi! Ja bih da radim.. al' svi me neshto, josh uvek, shtede. Jel da da ne mirishe to na dobro.. ?
(Dalje)