~ Day after day... ~

Brojim minute do prestanka radnog vremena (ja i josh 250.000 zaposlenih u gradu - ovo je slobodna procena, ne zamerite..). Nije shto trenutno nemam shta da radim i shto je kancelarija zadimljena i mrachna.. nije ni shto mi je hladno u njoj, ni shto mi upadaju kojekakvi mediokriteti koji bi s nekim da podele neki novi vic ili inspirativnu shalu (inspirativnu za tako neke, nedovoljno sazrele a prestarele lichnosti koje odredjene stvari u svojoj prvoj polovini zhivota josh nisu probale..). Mislim, nije SAMO zato..

Nego, nema me.. nema me, danas, majke mi.. Sinoc sam stigla kuci posle trase koju prilichno chesto prelazim poslednjih godinu dana (mnogo cheshce nego shto se to mojoj okolini svidja..), posle puta chija me duzhina (ni u kilometrima, ni u satima), vishe ne mozhe namuchiti, jer sam pronashla efikasne nachine kako da ih psihiloshki shto brzhe ostavim za sobom.. Nikakv put me vishe, ne umara - umorna sam od dolaska, od odlaska, od rastajanja i chezhnje za sledecim putovanjem.. Ne, ne mislim - umorna - kao, dosta mi je vishe toga.. Muchi me prevelika zhelja da vec jednom odem i ne vratim se, da ove 'posete' u rodne krajeve zaista postanu kratke posete, da me on ukrade i da svi ostali zaborave na mene...

To je sve od umora.. nisam zhelela da toliko sebichno zvuchi.. samo sam umorna.. od svih oko mene... Kako da im objasnim da samo tako da mogu da izlechim i dushu i telo, da samo tako mogu da zhivim i da postojim, da me nema nigde... osim tamo...

Spremam se za put u petak.. opet jedan nedovoljno dug zagrljaj, najjachi na svetu.. opet odmor i zhivot i ljubav i sloboda.. i opet umor i povratak... priprema za sledeci put...

Zhivim za dan kada cu kupiti kartu u samo jednom pravcu.