Pola sata do kraja radnog vremena. Ovo dvoje matoraca iz moje, i kancelarije pored mene, zbrisashe neshto ranije kuci, i, eto srece, ostavishe mi da uzhivam u chistom vazduhu bez dima, galame, jadikovki i pricha o nezanimljivosti porodichnih zhivota. Taman sam se namislila da zgrabim telefon i pustim njegov glas da mi unese sunce u ovaj promenljivo oblachan dan, kad upada - "O.N."*!
- E bash dobro shto su svi otishli, malo da okrenem koji telefon i odigram neku igricu na kompu, do kraja radnog vremena..! - reche 'O.N.', i sede za rachunar prekoputa mog.
Nedavno sam dobila (a o tome sam sigurno vec pisala i hvalila se) novi rachunar koji podrazumeva i jedan lepi, 19" TFT ekran, koji je zbog svoje velichine prilichno zgodan za, recimo, rad sa grafichkim softverom. Osim ove minorne uloge, trenutno ima mnogo znachajniju, za mene, poshto mi isti upravo zaklanja veoma neprijatan pogled na glavichastu tvorevinu 'O.N.'-a, koji sedi prekoputa mene. Osim jedne veoma neugledne cele koja uspeva, kada se bash uspravim u mojoj, na nesrecu, dosta visokoj stolici, da proviri iznad gornje ivice mog novog, velikog monitora, nishta drugo od vizuelnih ispoljavanja 'O.N.'-a, barem za sada, ne moram da trpim.
Glas je vec druga stvar.. Sreca u nesreci je shto ja po prirodi nisam prichljiva, pa mi uopshte nije teshko da cutim 30 minuta (sada vec dvadeset) koliko moram sedeti u istoj prostoriji sa 'O.N'-om. Nesreca je shto 'O.N'-u u stvari i nije potreban ne-znam-kakav shlagvort da sam otpochne neartikulisanu i nebuloznu diskusiju sa samim sobom. Taj monolog, zbog svoje apsurdne i groteksne prirode, chesto prate i salve smeha, ponekad i urlika, veoma neprijatnog za ushi, usamljenog i neprirodno glasnog. Usudicu se da primetim - i prilichno pljuckavog, iako moram reci da sam imala veliku srecu da ovo uochim u nekim ranijim nepozheljnim zajednichkim boravcima u istoj prostoriji, ali na bezbednoj udaljenosti.
Ja, pre svega, nisam nepristojna. Barem dok neko nije preko svake granice nepristojan direktno prema meni. Dakle, kako prostorija u kojoj radim nije lichno moja, nemam prava da iz nje isterujem nekoga, ukoliko me isti fizichki ili verbalno trenutno ne ugrozhava. Da je u pitanju moj rachunar ili moj telefon (a ne zajednichki), tu bih vec nashla osnova za neko delovanje koje se tiche 'O.N'-a, u pravcu izlaznih vrata. Ovako.. mogu samo da se spustim nizhe u stolicu, i odbrojavam tih 13 minuta do momenta izlaska iz ove, silom prilika, neprijatne prostorije...
* 'O.N.' u ovim redovima jeste skracenica sa iskljuchivim znachenjem >> Objashnjeno u Naslovu. Mislim da nema potrebe detaljnije da objashnjavam. Svako preduzece ima svog 'O.N.'-a, koji na raznorazne nachine ugrozhava privatnost, vedro raspolozhenje, uopshte, dobru atmosferu medju zaposlenima. Dobra strategija za reshenje ovog problema nepostoji. Jedini savet: Izbegavanje.
Josh jednom, pishem da bih prekratila ovih nekoliko sati shto mi ostaju do kraja radnog vremena. Zhelim da kazhem kako su mi se sinoc otvorile ochi te sam shvatila da cu ja, mozhe biti, neko duzhe vreme ostati u ovom radnom okruzhenju, koje se polako, kao ustalom i prema svakom chlanu ovog kolektiva, grupishe u barem 3 struje - oni koji me vole, oni koji me ne vole, i oni koji su ravnodushni... (Dalje)
Nadam se da me niko nece pitati zashto sad, odjednom, blogovanje.. To je verovatno ona moja stalna potreba da ponekad, ono shto napishem pretochim i na papir (shto je danas vec jako retro, a u ostalom, u nekom drugom obliku, papire i dalje ispisujem ali mnogo senzualnjijim prichama i za potpuno druge potrebe..). I da, ipak, poneko to i vidi.. Zashto? Ni zbog sujete, ni zbog odobravanja, ni zbog ubiranja pozitivnih poena od istomishljenika. Kad vam kazhem.. Nego, chemu bilo kakvo pisanije i stvaranje uopshte (pa, bilo chega, chak i 'samo' rechenica), sem u dva sluchaja - ako ste zaljubljeni kolekcionar pa imate lichnu kolekciju (tog necheg shto stvarate i sakupljate) kojoj se u samoci divite; ako prodajete to shto pravite. Blogovi se ne prodaju (kako chujem, i novinski chlanci slabo, i to uz prilichnu dozu opasnosti da ce vam neko poslati bombu na kucni prag ako napishete neshto zaista dobro), a neshto nisam ni zaljubljenik u svoje pisanje, pa obihcno ne chuvam trag onome shto pishem... Al' eto, necu da pishem 'na suvo'. Kad vec pishem, makar i za sebe, neka to neko i prochita. Chak i ako nema komentara. Pisanje i jeste to, da bi se chitalo..