~ Day after day... ~

Prichacu ono shto volim njemu da pricham.. (a i shta bi drugo od mene :) A chesto prichamo o klincima.. o nama klincima, i nekim nashim klincima..

Volim da mu pricham o sebi zato shto on uzhiva u tim prichama..

Ne secam se previshe KAKVA sam bila.. secam se shta sam radila, kako sam dozhivljavala stvari i ljude oko sebe, secam se sveta i pogleda, osecaja, mirise i muzike.. Ne secam se sebe. A on kazhe da tachno zna kakva sam bila.. "Ako nasha majushna bude TOLIKO prichala i TOLIKO bude dosadna, stalno cu je tuci po guzi!", kazhe mi kroz smeh, dok se ja pretvaram da mi je 5, zapitkujem i odgovaram na svoja pitanja, ne dam mu da spava, chupkam mu kosu i ponekad ga nekontrolisano jako ugrizem.. On me slusha i gleda, ozbiljno i kao, prekorno..a ja mu se umiljavam pogledom devojchurka koji je mlogo zgreshio i dace sve od sebe da 'strogom' tati ne dopusti priliku da se naljuti.. i onda laprdam i laprdam...

(upozoravam vas.. raspisala sam se kasnije.. ;)

Da, mislim da sam takva bila :) Sada cete me cheshce zateci kako cjutim u drushtvu i ne istichem se.. ne brbljam satima, moja nije gotovo nikad 'zadnja', ne vodim isprazne priche, tracheve... a on kazhe da je to zato shto sam se izbrbljala kad sam bila mala :) Mama se slazhe, obichno se svuda po kuci chulo moje "chekaj samo ja da kazhem"..

Bila sam, i ostala, strashno vezana za stvari, mesta, mirise... To mestashce gde smo letovali, na primer.. Chujem, sada je to neko extra turistichko mesto. A ja sam ostala zaljubljena u malu ribarsku luku, vreli asfalt ispred kuce i palmu koju smo posekli, 3 stene na najblizhoj plazhi, stari nameshtaj i raspored u sobama, mirise shkoljki, kuhinje ujutru i vazduha nocu... Bilo mi je 4-5... a ne mogu da vam opishem taj intenzitet srece i tuge za jednim svetom koji je bio i vishe nije.. 

Kroz godinu-dve od tada pochela sam da chitam kolekciju knjiga "5 prijatelja" (rano sam uchila svashta - da plivam, vozim bicikl, chitam, pishem, rachunam, pentram se po drvecu, razbijam kolena, tuchem se..). Ako je iko imao prilike to da chita, mozhda se seca ratoborne devojchice, kratke crne kose i hrabrog nosa koji je volela da gura u sve i svashta, pogotovo ako su u pitanju stvari koje ne priliche devojchicama. Ochajnichki je zhelela da bude dechak. Ochajnichki se trudila da radi sve shto rade dechaci, isto, ako ne i bolje od njih. Ochajnichki sam joj se divila. Treba li reci da sam machevanje,  razbijena kolena, trke biciklovima, pracke, logore, dokazivanje snage, fudbal i ostalo, uprazhnjavala mnogo chesche nego igranje lutkama..? Taj je period dugo trajao.. danas mi ne shkodi svo znanje koje sam ispekla, ali sam vrashki srecna shto sam sigurna u jedno - ipak sam rodjena da budem zhensko.

Mozhda zbog prethodno isprichanih karakterinih osobina - od malena i danas, a verujem i u buduce, uvek sam na sigurnom kada su mushkarci u pitanju. Nikada (nereshiv) problem sa mushkarcima.. gotovo konstantno sa zhenama.. To me je strahovito muchilo kroz shkolovanje. U osnovnoj je druzhenje sa dechacima poistovecivano sa prelaskom na neprijateljsku stanu. U srednjoj je to prelazak na previshe prijateljsku stranu. Uvek je neshto smetalo. A ja bash nikada nisam htela da radim isto shto i svi ostali.. Radila sam ono shto sam osecala da treba i da je dobro. To je naravno pogreshan pristup ako hocesh da budesh 'popularan', 'in', i da prodjesh bezbedno... uz chinjenicu da sam sam kroz shkolovanje uvek bila najmladja (u shkolu sam krenula sa 6), najnizha i imala problem sa izgovaranjem slova 'r', ochigledno je da mi tada uopshte nije bilo lako. Danas mi je drago shto sam neke bitne lekcije u komunikaciji i medjuljudskim odnosima nauchila vec tada.

Uzhivala sam da izmishljam priche, pronalazim se u bajkama, gradim tajne prolaze i samo moje, skrivene kutke.. Uzhivala sam da se pravim da zhivim u svetu unutar sveta, u kome sam sigurna, bezbedna, sakrivena, srecna i odgovorna.. Nisam imala nesrecno detinjstvo, ali sam jako teshko prihvatala mrke poglede, grube rechi, neosnovane prekore, nepravde i nerazumevanja.. Bolje reci, nisam ih shvatala i prihvatala.. Svaki je ostavio trag. Sada se tome chude, kazhu da sam jaka i ne kapiraju zashto me nechiji hladan pogled dotuche.. zashto se uvek prvo setim loshih stvari a onda, nekako, i lepih.. Mozhda zato shto verujem u ljubav, lepotu i dobrotu. Chak ni ovako velika nisam nauchila..

Nisam pravila gluposti.. velike.. Kad gledam ovu decu danas (a gledam ih puno, zato shto na neki nachin radim sa decom), ja sebe ne bih opisala kao netashnu.. Ali sam sa 2 godine puzeci na sve chetiri u roku od 5 sekundi stigla od peshkira do ivice plazhe i nestala u vodi.. Kad me je tata uspanicheno izvukao (za kosu) iz vode, ja sam vrishtala od smeha :) Mnogo volim vodu, shta da vam kazhem.. I par puta su nadigli frku zbog mog nestanka.. dobre sam batine dobijala sa 7-8 godina, samo zato shto sam uspela (na svoje ogromno zadovoljstvo) da pronadjem neku staru, napushtenu shupicu (prvi put, a drugi - 'tajni prolaz' u sopstvenom podrumu, u memljivu polutamu, dovoljno primamljivu samim tim shto sam samo ja za nju znala)  i tu pochela da navlachim 'stvari za kucu i zhivot'. Dva stara, pocepana jastuka, jedna flashica, krpena prostirka za pod i mali tranzistor koji ne radi (ali ostavlja domacinski utisak ;). Izgleda sam josh kao mala zhelela da 'se kucim'.

I, uglavnom kazhu da sam se promenila. Fizichki ne koliko psihichki..

A nemaju pojma.. On bi vam rekao da sam isti mali crni kakav sam bio i onda..

A on zna.